Godinama čitam razne knjige iz oblasti samopomoći i ličnog razvoja.  Sve u njima tako lepo piše i sve je toliko lekovito i toliko jasno. Jedino što mi nije bilo jasno u pojedinim trenucima u životu je to da kada sve to tako lepo znam i razumem zašto se ponovo ponavljaju neki događaji?

Jeste li ikada imali osećaj dok  čitate da sve to već znate?

Da li vam se, kao i meni, ponavljaju neki životni zadaci?

Pitala sam se zašto je to tako, iako toliko toga znam, a vi?

To su bile faze mog razvojnog puta koji danas sagledavam na drugačiji način. Nije dovoljno samo poznavanje nekih pojmova, već je važno da na dubljem nivou razumemo naše životne prilike i koji su to razlozi što nam se neki zadaci ponavljaju. Ja volim da problemima smanjim značaj tako što ih nazivam zadacima. Sve dok ne neučimo lekciju ponovo nam dolazi isti zadatak, samo može biti na različite načine. Važno je razumeti da nam iskustvo govori mnogo više od same teorije u knjigama. Praksa čini život i zato birajte da iz svakog iskustva uzmete za sebe učenje I idete dalje kroz život sa novim znanjima.

Život je jedna čarobna pozornica i svako od nas je u svojoj predstavi glavni lik. I ne samo to, svi mi biramo svoj scenario. Kad naučimo lekcije u životu, nastavljamo sa drugačijim scenariom. Kada ne prepoznamo svrhu zadatka koji nam je dat, scena će uvek biti ista, samo se eventualno likovi mogu menjati.

Moj brat i ja smo odrasli sa roditeljima koji nas jako vole. Ljubav su nam pokazivali svako na neki svoj način i nas dvoje smo porasli u nekoj vrsti potrage za tim šta je to u stvari ljubav, jer nismo prepoznavali i nismo razumeli. Tražili smo pažnju svojih roditelja, lepu reč i topao pogled. Naši roditelji su bili jako mladi kada su mene dobili. Sa mnom im je život dodelio vrlo nezgodan životni zadatak. Nisu ni slutili da će biti prvo pa žensko i još da se rodim sa deformitetom na licu. Nisu znali šta je to i jako su se plašili. Strah je osećanje koje je najčešće vladalo njihovim životom, a mi smo ga kod majke najčešće osećali. Tada nismo sve to prepoznavali na takav način, ali danas znam i razumem.

Detalji sada nisu mnogo važni. Ono što želim da kažem je to da sam stalno imala potrebu da dam do znanja roditeljima da sam i ja, kao i moj brat, vredna pažnje, prihvatanja, ljubavi i podrške. Živela sam u ubeđenju da je on voljen, a ja ne. Imala sam osećaj da sam neki teret roditeljima i stalno sam se trudila da im pokažem koliko trebaju da su zahvalni zato što me imaju. Sa druge strane, moj brat je porastao u ubeđenju da se meni stalno nešto povlađuje zbog svih mojih operacija i problema koje sam imala, a da je on zapostavljen i manje vrednovan i uvažavan kao dete. Tek nedavno sam saznala kako se I on osećao. Oboje smo se trudili da „zaslužimo“ ljubav od roditelja i svako je birao svoj način. On je galamio i stalno tražio razloge da me za nešto optuži, a ja sam povređena u čudu gledala samo da se odbranim. Najstrašniji osećaj mi je bio kada mu se poverovalo u nešto što nije bilo istina. Sa druge strane, ja sam se uporno trudila da u nečemu budem „bolja“ i volela sam da potenciram da sam „bolja“. U suštini, nas dvoje smo imali potpuno isti osećaj i iste potrebe, samo je to svako nosio kroz život i odrastanje na neki svoj način.

Oboje smo iz svojih cipela gledali na život i ljubav. Rodtelji su nam mnogo dali, ali je strah bio osnova njihovih reakcija tako da smo umesto ljubavi osećali strah koga oni nisu bili svesni.

Te naše nezadovoljene potrebe smo poneli za sobom, naravno potpuno nesvesno. Tek nedavno sam postala svesna da iz te potrebe dolaze uzroci mnogih mojih životnih okolnosti i da se kroz moje današnje veze i odnose provlače nekadašnje veze i odnosi. Naime, scena je ista, likovi su drugačiji. Mi „preslikavamo“ scene iz našeg detinjstva na današnje situacije.

 

SVE SE DEŠAVA SA RAZLOGOM

 

Evo jednog primera. Nedavno sam otišla kod svoje dobre prijateljice da joj se nađem i pomognem oko otvaranja jedne od njenih radnji, a I dodatni prihod mi je značio. Prihvatila sam obavezu da radnju sredim I obučim jednu od radnica da dalje vodi radnju. Moja prijateljica ima više radnji I dosta radnika I neki od njih su u početku pomagali dok se radnja punila robom. Od svih njih se izdvajala jedna radnica koja  je stalno koristila priliku da minira ili omalovaži ono što sam uradila. To je toliko bilo napadno da sam ja bila potpuno ubeđena da i moja prijateljica „kapira“ kakve su njene namere. Nastavila sam sa svojim poslom trudeći se da ignorišem njena ponašanja. Sve je kulminiralo na popisu. Toliko je bila uporna sa kritikama kako  ovo nevalja, i ono tamo nije dobro, i ovo ne može ovako… Navaljivala je sve dok se moja drugarica nije okrenula i snažno povikala na mene zbog tamo neke tegle. Znala sam da nisam uradila ništa toliko pogrešno. Sve i da jesam pogrešila to je bilo neznatno u odnosu na ono šta sam sve za tu radnju uradila od kad sam preuzela da je sredim. Bila sam jako povređena I ljuta I nisam mogla da verujem da sam došla u situaciju da mi najbolja prijateljica viče I to pred punom radnjom I radnika I mušterija. Nisam mogla da verujem kako je nasela na jeftine provokacije jedne veoma ljubomorne I uplašene ženice. Pritom, ništa loše nisam uradila. Naprotiv, sve što sam uradila svih tih dana je bilo odlično. Veliki posao sam uradila I radnja je odlično izgledala za kratko vreme, a uz to je odlično I pazarila.

Sada iz ove perspektive tačno znam šta se tada dogodilo. Sve dok nosimo sa sobom „scene“ iz naše prošlosti, scene iz našeg detinjstva koje su i najznačajnije u našem životu, i sve dok ne oprostimo i ne razumemo „vinovnike“ našeg bola, te iste scene odigravamo dalje u svom životu. Sve u svemu, dete u meni  je uvek vredno radilo, ne bi li mama i tata rekli BRAVO, a bata je uvek optuživao jer je i on želeo BRAVO.  Svako je imao svoj mehanizam za zadovoljenje svojih potreba. Te mehanizme danas živimo, i zato se ponavljaju mnoge situacije u našim životima. Umesto optuživanja i okrivljavanja drugih, okrenite se sebi i razumite, volite i oprostite. Kome? Najpre sebi, a onda roditeljima, braći i sestrama.

Zastanite i oslušnite  svoje biće. Primetite svoje emocije. Spoznajte šta je ono što nosite u sebi, a što vam je u život dovelo ovakvo iskustvo. To što se tamo neko, bojavši se za svoju poziciju, ponašala kako se ponašala, je njen izbor. Moja reakcija na sve to je moja stvar i moj zadatak. Takođe, cela scena u kojoj sam se našla je upravo kreirana iz moje duše kako bi naučila lekciju. Ovakav osvrt na ono što se događa svima nama u životu naziva se odgovornost. Odgovorni smo za sve, apsolutno sve, što nam dolazi u život. To samo znači da je svako iskustvo došlo pozvano od strane naše duše sa razlogom. Ja to tako doživljavam.

Razumite da smo svi mi željni ljubavi i da u tom smislu svako ponašanje ima pozitivnu nameru. Ovo je jedan od postulata NLP-a koji obožavam. Kada razumemo tuđu bol i kada znamo da svako bira način ne bi li našao svoje mirno mesto ispunjeno ljubavlju pod ovim divnim suncem, lakše će nam biti da oprostimo. Svi mi radimo najbolje što možemo. Ono što možemo je da razumemo, rastemo, stvaramo, oprostimo i volimo. Ne mogu a da ne završim sa svojim omiljenim principom drage Lujze Hej, a to je: “Ono što daješ  to ti se i vraća.”

Onog trenutka kada se složite sa sobom, posložićete i odnose sa drugim ljudima. Najteži odnosi koje sada imate donose vam najznačajnije poruke. Uvek imate izbor. Kriviti druge ili spoznati sebe. Razlika je velika. Ja sam za sebe odabrala. Vi za sebe možete odlučiti. Želim vam dobre odluke, a ja odoh da pozovem brata I da mu kažem da ga volim.

 

Kako ćete doprineti svetskom miru? Idite kući i volite svoju porodicu. Majka Tereza

Klikom na sledeći link dobijate više informacija o narednom događaju:

Sledeći događaj: Tematsko veče u Beogradu „Kako zauvek biti srećan?“-Lujzina metoda i Mirjana Stojadinović

4

 

 

DEM_9000                                       DEM_8976

 

Share This

Share This

Share this post with your friends!