Draga Tatjana Kuljača je danas na mom blogu gost bloger sa svojim tekstom „Mojoj maloj meni“ koji me je oduševio. Osim što je tvorac bloga „Mamizam“, Tanja je i autor prekrasne zbirke priča „Kako raste mama.“

 

Mojoj maloj meni

Usnila sam te prošle noći. Stajala si bosonoga u travi, ispred divne kućice koju si zvala svojim domom. Krhka, prkosna… Svaka ćelija iz tebe viče ,,Jesam li dovoljno dobra?’’… jesi li najbolja. Osjećam tvoju glad. Onu koja te tjera da se dokazuješ i sebi i drugima da vrijediš. Da si lijepa, pametna, sposobna, talentovana za sve. Guraš na svim poljima dok ne dostigneš zvijezde. Aplauze. Potvrde.

Gledam oči širom otvorene na licu prepunom iščekivanja. Nisi ni svjesna koliko ne stižeš da uživaš od brzine da zgrabiš od života sve što ti pred tebe servira. Da ništa ne propustiš. Plašiš se da nećeš zateći ponovo isti dar ukoliko se jednom posvetiš do kraja…

Ne mogu da se sjetim tvojih nestašluka. Osim par njih. Kao da si oduvijek bila odrasla. Znala šta možeš, a šta ne. Voljela bih da si ih pravila više. Da si dala sebi slobodu i malo divljine da probiješ neke zidove i zađeš na zabranjeni teren. Možda bi tada znala raširiti ruke i pustiti anđele da ti spletu krila. Ona koja ćeš kasnije znati sama raširiti i odlebditi i do najvišeg planinskog vrha.

Ne znaš da si divna baš takva kakva jesi. Da si savršena. I da jedino nikada više nećeš biti dijete. Da će jedino ta prilika da budeš mala, nesmotrena, divlja, puna ljubavi, čistog srca i duše uskoro nestati. Pružajući ruke u zagrljaj savij ih oko sebe. Voli se, savršenstvo Božije. Jer si sama birala svoj put i uvijek ćeš ga sama birati. I još puno puta gaziti različitm stazama istovremeno. Kao kakva  stonoga. Imaš kad.

download (5)                      Blog Tatjane Kuljače – Mamizam

Hodaj jednom stazom i upijaj svaki kamičak. Svako zrno prašine. Cvijet. Sunčev zrak. Ne žuri da porasteš i da postaneš velika. Odgovorna. Da se osamostališ. Ne trči kroz djetinstvo.

Još ćeš ti plesati i pjevati. Slikati i pisati. Upijati aplauze. Mijenjati živote. Za sve to imaš vremena.

Budi divlja. Gazaj po barama. Pjevaj na kiši. Ukradi sočnu jabuku iz komšijske bašte. Zakasni kući bar dva minuta. Brinuće i tako i ovako. I neka te boli briga šta će drugi da misle. I da li će to da im se sviđa. Udahni duboko da ti se i utroba vazduhom ispuni. Ne plitko. I ne brzo, kao da uskoro nećeš disati.

Dođi da te zagrlim. Ti, malo čudo. Ne grabi tovare teže od tebe same. Saviće ti leđa, pa ćeš uvijek tražiti slične. Za tvoja pleća preteške. Budi i nikad nemoj prestati biti dijete. Ono koje leti, diše duboko, koje se smije preprekama. Za sve drugo imaš kad. I pusti tople suze da se skotrljaju niz obraze. One divno umiju da umanje i najteže terete.

Voljena si… i više nego što pojmiš. I jača nego što misliš. Džaba da ti pričam šta ćeš biti kad porasteš, nećeš mi vjerovati. Zato, da ćutimo i grlimo se. A onda ajd’ da se igraš. Da ne zaboraviš kako se ono bude dijete.

Share This

Share This

Share this post with your friends!