Koliko se često pitate da li se dobro dobrim vraća? Da li vam se ikada dogodilo da ste za nekoga učinili svako dobro,  a da vam ta ista osoba nije uzvratila istom merom, a mogla je? Da li ste se makar jednom osetili iznevereno od onih od kojih ste se to najmanje nadali? Ako se dobro dobrim vraća, šta se to zapravo dogodilo sa svim tim ljudima?

blog

Pokrenula sam blog i ovo je prvi tekst koji objavljujem na njemu. Pitala sam se o čemu bih najpre pisala. Postoji mnogo važnih tema, a ova mi je nekako i važna i snažna.

Koliko se često pitate da li se dobro dobrim vraća?

Da li vam se ikada dogodilo da ste za nekoga učinili svako dobro,  a da vam ta ista osoba nije

uzvratila istom merom, a mogla je?

Da li ste se makar jednom osetili iznevereno od onih od kojih ste se to najmanje nadali?

Ako se dobro dobrim vraća, šta se to zapravo dogodilo sa svim tim ljudima?

Rado se setim vremena kada sam se toliko trudila da udovoljim drugim ljudima. Bilo je dovoljno da se neko požali na neki problem, ja sam odmah uskakala sa činjenjem svega što je bilo u mojoj moći da pomognem, pa makar i da se samo nađem tu kao podrška. Često sam i nametala svoju pomoć kada mi nije bila tražena.

Kao dete rođeno sa deformitetom na licu, bila sam odbacivana i ismevana od strane druge dece. I ne samo dece. Bilo je i onih koji su me prihvatali takvu kakva jesam. Nisam bila sigurna hoće li me prihvatiti ili ismejati pa sam mislila – bolje da sam svima na usluzi pa možda „zaradim“ da i mene neko pogleda drugim očima i da me prihvati. Bila su to teška vremena za jedno dete koje je pokušavalo da nađe svoje mesto pod suncem,  ne razumevajući da upravo to sunce podjednako sija za sve nas. Bila sam mala i nisam mogla znati ono što danas znam. Današnja saznanja mi donose mnoga razumevanja, ali ne samo zato što sam odrasla, već zato što sam jako želela i radila na tome da razumem.

Strašno bi me povredilo kada na činjenje drugima nisam dobijala ono što sam očekivala. Nisam znala da nas ne povređuju drugi ljudi, već naša očekivanja. Sve u svemu, bilo je to nesebično, ali vrlo uslovljeno davanje. Međutim, sve mi je to stvorilo predivnu naviku davanja i deljenja, samo su kasnije motivi postali drugačiji. Naučila sam da bezuslovno dajem.  Eto kako u svakoj lošoj okolnosti stoji neko veliko dobro.

Spoznala sam koja je sloboda i snaga dveju reči iza kojih se ništa ne očekuje, iza kojih nema dve tačke i iza kojih ne postoji nikakvo „ali ako“ : „Volim te!“

Kad tako nastupate u životu, verujem da ne postoji planina koju snagom svoje dobrote i ljubavlju ne možete pomeriti. Sticajem okolnost,  ja sam se dobrote uhvatila jer sam verovala da mi je ona jedina ulaznica za predstavu pod nazivom „Molim vas prihvatite me!“

Mnogo godina je prošlo od tog takvog detinjstva i odrastanja. Hteli ne hteli, nosimo te slike sa sobom. Nosimo slike i nosimo navike. Ja sam ponosna na svoju naviku činjenja dobrog. Dođosmo tako do predivnog trenutka u mom životu kada je izašla moja prva knjiga, moj prvenac  pod nazivom Neka je komšijina krava živa i zdrava. Puno sam u životu radila na tome da ovu predivnu afirmativnu misao usvojim, i onda kada sam postala zrela za to, poželala sam da je podelim sa svima. Tada se pojavila „Kravica“. Sećam se trenutka kada sam je prvi put objavila. Bilo je predivno. Velika podrška, prihvatanje, saosećajnost… Osećala se velika ljubav u svim porukama koje sam dobijala od mnogih divnih ljudi koje sam poznavala, a polako su počeli da se pojavljuju i neki novi ljudi koje mi je „Kravica“ dovela u život. Sa njom je sve nekako postalo drugačije. To su bili toliko drugačiji ljudi od svega onoga što sam imala do tada.

Tek nakon što je slegla ona prva euforija, dok sam po ko zna koji put gledala u sve te divne poruke, primetila sam da  nigde nema poruka od onih od kojih bi najpre „trebalo“ da ih bude. Dani su prolazili, a od njih ništa. Da li je moguće da im je toliko teško?

http://mocjeuvama.rs/mediji/

 

Nisam dobila reči podrške od onih od kojih sam očekivala. Do danas nije stiglo ama baš ništa od pojedinih… nekada bliskih. Neki su ostali tamo bez reči, a ja sam napokon shvatila da to tako i treba da bude. Prihvatila sam njihove odabire sa razumevanjem. Potpuno je prirodno da kad se mi menjamo, menja se i okruženje. Neki jednostavno imaju potrebu da ostanu tamo negde, a meni je u život toliko novog i dobrog došlo da bi mi trebala čitava knjiga, a ne jedan tekst, da opišem i smestim sve te divne ljude i okolnosti.

Od nekih ni reč podrške, ali se zato pojavio bratoveljev drug koji je primetio neke moje citate iz knjige i u jednom razgovoru mi je rekao: „Mirče, čitao sam neke citate koje si objavljivala i jako mi se dopalo. Mislim i da je mnogima ovo potrebno i korisno što pišeš. Kada budeš odlučila da radiš promociju knjige jednog dana u Nišu, od mene imaš sve što poželiš. I naravo ništa te ne košta.”

Ne znam da li je bilo dovoljno: „Hvala ti od srca“,  ali to je jedino što sam uspela da izustim. Kako je samo znao da sam prvu promociju i planirala da radim u svom rodnom gradu?

Nije znao. Dovoljno je bilo što ja znam i što snažno verujem da zaslužujem. Uvek nam u život dođe ono što dajemo, ali često iz izvora o kojima ne razmišljamo I od onih gde ne očekujemo.

Na nekom višem nivou se uvek vodi računa o svima nama. Budite sigurni da se sve računa, sve se broji, svaka misao, postupak i svako činjenje ili nečinjenje.

Promocija je bila potpuno drugačija od onoga što sam planirala. Neki nisu uspeli da dođu, a zato su  došli novi dragi ljudi sa potpuno drugačijim porukama i energijom. Odisalo je to veče  snagom, mudrošću izgovorene reči i dobrom energijom. Poštovanje, podrška i ljubav su bile poruke koje sam čitala sa lica prisutnih. Moja sreća je bila utoliko veća, jer sam svesna jednog od Lujzinih principa koji kaže: “Ono što daješ, to ti se i vraća.”

Za sve vas koji čitate moj prvi tekst, za vas koji ste ovde sada i za sve vas koji ste bez reči ostali tamo negde, evo jedne metafore sa kojom sam završila svoj prvenac:

blog04… U kakvom god pravcu si se kretao do sada tim divnim ulicama života, vreme je, dragi prijatelju, da okreneš volan i usmeriš ga na pravi put! I dok tako voziš, kretaćeš se i kroz naseljena mesta i imaćeš razne znakove pored puta! Ti si taj koji će odabrati hoćeš li se zaustaviti kod znaka stop! Hoćeš li propustiti pešaka i sa pažnjom ga posmatrati dok ti prelazi put?! Možda je spor, a ti žuriš. Svejedno,  budi mu zahvalan! Brzinu prilagodi uslovima puta! Ti si onaj koji bira ulazak u krivinu staloženo i na vreme sa razumevanjem znaka koji ti je najavio tu krivinu! Uspori kada se na semaforu upali žuto svetlo, a kada ti život da zeleno svetlo, podigni glavu, spusti ručnu i kreni napred. Moguće je da te čeka čak i zeleni talas. Raduj mu se i uživaj u njemu! Sasvim je ok, čak i korisno kada te ponekad zaustavi crveno svetlo! Budi mu zahvalan! To samo znači da je vreme da se zaustaviš, odmoriš i razmisliš pre nego nastaviš dalje kad dođe zeleno svetlo. Korisna su sva naša crvena svetla. Često imaju svrhu koja je korisnija čak i od zelenog talasa! Na crvenom svetlu uči, na zelenom talasu uživaj sa svojim znanjima! Kad naiđeš na kružni tok, voli ga, razumi ga, zahvali mu, iskoristi ga i što pre izađi iz njega! Dragi prijatelju, samo ti vozi i što manje koristi svoj rikverc! Bog nam je dao oči napred, zar ne? Rikverc koristi samo ponekada kada ti je važno da se setiš svojih poslednjih uspeha!

Dobro je podsetiti se divnih momenata. Dok uživaš u njima, prebaci u prvu i lagano kreni dalje sa zahvalnošću! Samo se kreći, nemoj biti statičan. Statika je zona komfora, a ti si kretanjem van nje, zar ne? Uživaj u svojoj vožnji koja te uvek vodi u pravom smeru i sa sobom uvek nosi jednu veliku istinu, a to je da su ulice života uvek dvosmerne!

Srećan ti put, dragi prijatelju!

 

Nova Intenzivna dvodnevna radionica Volite sebe-izlečite svoj život 13.-15. oktobra. Na sledećem liku pogledajte sve dodatne informacije:

http://mocjeuvama.rs/intenzivna-dvodnevna-radionica-volite-sebe-izlecite-svoj-zivot-program-lujze-hej-vrnjacka-banja-30-jun-02-jul/

 

 

 

Share This

Share This

Share this post with your friends!